Koliko vemena deca smeju da provode pred ekranom?

Od samog početka projekta „Roditelji Gejmera“, najčešće pitanje koje su roditelji postavljali je bilo „Koliko vremena bi deca trebalo da provode ispred računara?“. Mahom su deca u pitanju bila stariji školarci, i nauka prosto nije imala ujedinjen odgovor – svako dete je različito i svako drugačije reaguje na ekran. Takođe, nije isto na koji način deca provode pred ekranom – da li pasivno, gledajući crtaće, ili aktivno, sa interaktivnim medijima. Ali, juče je Svetska Zdravstvena Organizacija objavila novo istraživanje koje daje odgovore roditeljima najmlađe dece.

Šta kaže SZO?

SZO su, nimalo iznenađujuće, rekli da deca mlađa od godinu dana ne bi trebalo da imaju nikakav kontakt sa ekranom, dok do pete godine ta interakcija treba da bude ispod sat vremena dnevno. Još uvek ne postoji koncenzus za stariju decu, tako da bi do tada trebalo da se držimo pravila: Dok su deca zdrava, dovoljno fizički aktivna, imaju društveni život van virtuelnog sveta i ispunjavaju sve svoje obaveze – pustite ih da ostatak svog slobodnog vremena provode kako žele (naravno, uz nadzor i kontrolu sadržaja).

Šta je iza ovih podataka?

Ove preporuke za vreme provedeno sa ekranom zapravo nemaju veze sa samim ekranima. Umesto toga, fokus je na tome šta bi deci tog uzrasta trebalo da budu prioriteti, i kako bi trebalo da provode vreme. A prioriteti u prvih pet godina života, tj u vremenu ubrzanog razvoja, bi trebalo da budu fizička aktivnost, interakcija sa ljudima oko sebe i odmor.

Prečesto čujem roditelje, tetke, stričeve, bake i deke koji govore „Ovo dete ne zna da sedi mirno i ne zna da reč progovori, to je zbog tih igrica što igra.“ Hajde da rastavimo takvu izjavu. Prvo, deci nije normalno da sede mirno. Štaviše, nikome nike u prirodi da sedi mirno na stolici dug period vremena (što je između ostalog razlog zašto se u Finskoj u mlađim razredima onosvne škole deci dozvoljava da se tokom nastave šetaju po učionici). Dalje, video igre ni na jedan način ne mogu da nam naštete. Same igre mogu samo da nam pomognu da naučimo neke nove stvari, pa o čemu se onda radi kada ljudi povežu ove dve stvari?

Odgovor je jednostavan, mada prilično gorak za progutati i priznati sebi: Mnogi roditelji koriste ekrane i tehnologiju kao zamenu za pravu interakciju sa svojim detetom, bilo zbog manjka vremena, energije ili volje. Mnogo je lakše dati detetu da gleda crtani nego im čitati, izvesti ih u park ili peći pogačice. I zbog tog manjka interakcije i rada sa detetom, ona odrastaju sa manjim fondom reči, željom za prirodom i igrom bez tehnologije.

Zašto je ovo važno?

Ako pratite ovaj blog, znate da pruža jedan realan i pozitivan pogled na video igre i interaktivne medije uopšte. Ali ovde pričamo o ukidanju tih medija za mlađu decu. Zašto? Zato što što pre shvatimo koliko pažnja roditelja i kvalitetno vreme provedeno sa decom utiču na njihov razvoj, shvatićemo da je to ono što igra glavnu ulogu, a ne koliko provode ili ne provode sa igrama. U današnjem dobu, odrastanje bez tehnologije je za većinu misaona imenica: nekada je video-čet jedini način da dete upozna i viđa rodbinu koja ne živi u istoj zemlji, ili im tehnologija pomaže da prevaziđu neke urođene smetnje. Ali ništa od toga ne može da zameni interakciju lice-u-lice sa vršnjacima i starateljima.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d bloggers like this:
search previous next tag category expand menu location phone mail time cart zoom edit close